ĆACI….

     Ćaci je tog jutra, kao i svakog drugog, krenuo u školu, u Jovinu gimnaziju. Brižna mama spremila mu je sendvič, da dete ne izgladni do ručka, Ćaci je bio dobre volje kao i uvek – Ćaci je vedro i poslušno dete, sin kao san svake majke – jer je čuo da će im lično diša održati predavanje. A on je voleo dišu kao što su njegovi kod kuće voleli gospodara svega u našoj nam lepoj zemlji, ostala im ta sklonost, familijarna, prema autoritarnim očinskim figurama još od njegovog pradede Baneta, koga je još onda Balaš opisao u pesmi koju je i posvetio njemu, svom školskom drugu.

     Ćaci, međutim, nikad tog jutra nije stigao do škole, i od tada mu se gubi svaki trag. Niko tog jutra nije video buckastog anđelka s torbom na leđima, niko nije primetio ništa neobično….a sve je bilo baš neobično. Ćaci nije imao prijatelje, on je sebi bio najbolje društvo, a mama i tata najbolji drugari. Čak ni nadzorne kamere banke, apoteke, kladionice nisu zabeležile Ćacijev prolazak….kao da je u zemlju propao, što ni najmanje nije ličilo na Ćacija….jer bi on uvek stigao tamo gde bi se uputio, a zaputio se tamo gde bi ste ga poslali, bez skretanja, lutanja i presedanja. A znate kakvi su ljudi, vole alarmantne i neobjašnjive stvari, ubrzo je ceo Novi Sad krenuo u potragu za Ćacijem, a zatim i cela zemlja. To je poprimilo takve dimenzije da su čak i neka pozorišta prestala s radom, smatrajući da nije u redu da zabavljaju i zamajavaju narod dok se ne pronađe Ćaci.

     Ubrzo su gradom prostrujale svakakve priče o sudbini Nacija, neke morbidne, neke zlobne. Mamu i Tatu najviše je pogađala odvratna izmišljotina da je njihov Ćaci sigurno upao u loše društvo, da je počeo da se druži s onim drogirašima, pederašima i stranim plaćenicima – a takvima da se ne kažemo, i među učenicima i među profesorima puna ih je njegova gimnazija, koja nekad beše elitna….. Od tada je negde u ilegali, a neki čak tvrde da su ga videli u Zagrebu, gde su mu već oprali mozak, i da tamo trenira kod njihove obaveštajne službe…. Ipak, i dalje ima dobronamernih ljudi koji misle da je sve to preterano i da Ćaci, ako je možda u svojoj mladalačkog naivnosti malo i skrenuo sa puta, nije izgubljen slučaj.

     Otud onaj grafit, ili pre bi se reklo apel, ispisan na zidu kraj kapije Jovine gimnazije…“Ćaci u školu“…ili tačnije „Đaci u školu“ jer mi Srbi pišemo ćirilicom koja je ponekad ne savršena…. Jedno malo zakrivljenje prvog slova manje ili više, to nije suština…

     A izdajnici i dušmani neka se samo spadaju i dalje, tvrdeći da nikakav Ćaci ne postoji, da je on samo slučajan nusproizvod polupismenosti nas koji najviše volimo ovu zemlju i njene direktore, diktatore i gospodare, stići će i njih kazna za njihove đavolje rabote…..

     A ti, Ćaci, slobodno se vrati među svoje, sve ti je oprošteno, pa da i potomci i preci sve do deda Baneta budu zauvek ponosni na tebe.

M.G